Филип Јоксовић II7 е

Портрет жене у српској народној поезији

    Лепота... Највећи благослов, али и проклетство. Мотив уклете лепоте сусрећемо у песми "Женидба Милића Барјактара", где се појављује девојка која својим изгледом запањује све око себе, а њени ставови само још више појачавају тај ефекат. Наиме, талентовани певач Љепосаву представља као божанствено лепу, али све има своју цену. Она је плаћа животом, доказујући да све има своје место и да толика лепота не припада ни људима, ни овоме свету. 

   У песми "Сунце се дјевојком жени" такође се појављује божанствено лепа девојка, али она лепоту користи кокетирајући са Сунцем, играјући се са њим. На крају постаје звезда Даница, Сунчева жена и њена божанска лепота је поново одузета овоме свету.

   Поред спољашње, у народним песмама издваја се и унутрашња лепота коју ликови показују кроз своје особине и поступке. Песма "Српска девојка" нас упознаје са Милицом, девојком која је лепа онолико колико је потребно како би остала на овом свету. Њене дуге трепавице, црна коса и румене јагодице не производе анђеоску светлост, Сунце не јури за њом кад је угледа. Напротив, она је приземљена својим системом вредности који не намеће другима.

      Песме "Диоба Јакшића" и "Смрт Војводе Пријезде" су прави примери мотива пожртвовања и родољубља. Јакшићева љуба Анђелија је својим поступком, давањем молитвене чаше практично дала све што има како би помирила два брата, по сваку цену, показујући да је вредна имена које носи. 

    Родољубље краси Пријездину љубу која је у тренутку у ком је могла да бира лакши пут и да се преда Турцима одабрала да погине у својој Морави заједно са својим господарем.

   Читајући нашу народну поезију откривамо да није само тело оно које носи лепоту, већ се права лепота налази у души, а испољава се у поступцима