Лука Милојевић II7e

Судбина великог везира Јусуфа из Андрићеве приповетке "Мост на Жепи"

 

 

Судбине великих људи често су обавијене велом тајни над тренуцима који су веома тешки и болни. Људи најчешће виде само сјај и лепоту успеха, а мало ко жели и да помисли да иза свог тог бљеска понекад лежи пуно туге и непроспаваних ноћи.

Иво Андрић, инспирисан мостом на Жепи, дотакао се судбине великог везира Јусуфа. Наличје славе обележило је његов живот. Био је жртва разних интрига, лажи и због тога је пао у немилост већих од себе. Живот у заточеништву је оставио дубок траг на његовој души. Сва та патња није била видљива на први поглед. Велики везир Јусуф је и не слутећи  полако улазио у стање тихог умирања. У свој тој унутрашњој борби са самим собом променио је погледе на живот. Његово детињство проведено у Босни покрај реке Жепе пробудило је у њему потребу да се одужи свом завичају. Саградио је мост на дивљој планинској реци, али није желео да остави било какав писани траг по коме би га памтили. Оставио је грађевину која вековима пркоси времену. 

У њему је све време провејавала мисао - у ћутању је сигурност. Можда је ова реченица и судбински везана за везира Јусуфа, јер је ћутечи подносио своје проблеме. Дао је данак својој слави и платио цену свог великог успеха.

Гледајући кроз историју видимо да је врло често судбина појединца у милости и немилости диктатора, а време које долази после њих испише приче о њиховој несрећи и нама показује да бол и страдање, као и срећа припада свим људима, без обзира на њихов положај у друштву.