Једна моја импресија

"Све је тако бело, тако хладно. Јутарња влага леди се у додиру са хладним сунчевим зрацима стварајући измаглицу која шуми даје готово мистичан изглед. Кроз белило шумског тла пробија се мали, узак пут. Дуж његове блатњаве површине простире се безброј трагова, људских и животињских. Кад обиђу смрзнуте баре, губе се у далеком побелелом шипражју као и сам путић. Над њим су се са обе стране надвиле гране наизглед беживотног дрвећа. Њихови смрзнути врхови уплићу се једни у друге правећи нешто налик тунелу. Тај крути плетени свод штити путнике од јутарњих зракова са овог другог, много већег, сивог и тмурног небеског свода. Из мрачних кутака сребрних крошњи чује се мек и раздраган цвркут врабаца који растерује ледену тишину и улива живот у читав шумски призор. Један од последњих жутих листова старе леске изгубио је битку са студеним ветровима који га сада носе на тло да почива са осталом палом браћом. Густо белило пахуља све више испуњава ваздух. Све је беље и беље. Све хладније и хладније..."

                                                                         

Марко Миловановић  III7 e