Кнић

Делић Андрија III7






   Кнић је тихо, мирно, мало место. У њему је лако доживети пуну лепоту нетакнуте природе. Најлепши је у јесен када све поприма златне и топле боје. 
   Једно септембарско предвечерје ћу заувек памтити. Изашао сам испред куће. Ваздух је био свеж и оштар, златножута трава испуштала је пријатне мирисе после обилне и хладне кише. Као да је време стало. Лишће које се њихало на ветру, деформисано од хладноће и суво, опадало је и пуцкало при сваком кораку. Сваки мирисни смеђи лист убрзо би дотакао тло, чекајући следећи. Небо је било грандиозно, величанствено, божанствено. Огромни, плавичасти небески свод обасјала је нека чудна жута светлост која се јавља само онда када се сунце спусти иза великог хоризонта. Жута светлост преламала се у хиљаде различитих нијанси... Топлина која се осећала у ваздуху била је чудна и некако жива, као да те је вукла да затвориш очи и одлуташ у непознато.

(Задатак је био да ученици насликају речима фотографију коју су сами снимили и да у опис уведу синестезију)

      



Репортажа

 

Станковић Игор III7

Један ловни дан






Хладни зраци магловитог јутра као најава једног доброг ловног дана. 24. новембра Ловачко удружење Лапово решило је да организује велику хајку на предаторе. Позив се далеко чуо, па су се нашој хајци придружиле бројне колеге из целе Србије. Иње се спустило на зеленкасте праменове младе траве коју су наши пси уздуж и попреко претраживали. Први пуцњи одјекнули су у брдима, док је адреналин пуцао у мојим грудима...прави доживљај. Одстрељено је доста предатора, којима смо одали почаст држећи се ловачког кодекса и самим тим повећали фонд племените дивљачи у нашем ловишту.



Једна моја импресија







"Све је тако бело, тако хладно. Јутарња влага леди се у додиру са хладним сунчевим зрацима стварајући измаглицу која шуми даје готово мистичан изглед. Кроз белило шумског тла пробија се мали, узак пут. Дуж његове блатњаве површине простире се безброј трагова, људских и животињских. Кад обиђу смрзнуте баре, губе се у далеком побелелом шипражју као и сам путић. Над њим су се са обе стране надвиле гране наизглед беживотног дрвећа. Њихови смрзнути врхови уплићу се једни у друге правећи нешто налик тунелу. Тај крути плетени свод штити путнике од јутарњих зракова са овог другог, много већег, сивог и тмурног небеског свода. Из мрачних кутака сребрних крошњи чује се мек и раздраган цвркут врабаца који растерује ледену тишину и улива живот у читав шумски призор. Један од последњих жутих листова старе леске изгубио је битку са студеним ветровима који га сада носе на тло да почива са осталом палом браћом. Густо белило пахуља све више испуњава ваздух. Све је беље и беље. Све хладније и хладније..."


                                                                         
Марко Миловановић  III7 e


 

Једна моја импресија

 

 


"...Много лепих слика природе људи нису фотографисали само зато што у том тренутку нису имали камеру у руци. Призори уживо нуде много лепши осећај, а фотографише се да би остала успомена на тај тренутак. Када погледамо ту слику поново, оживе сећања као да сте опет тамо.
...Листала сам своју галерија и тражила једну слику. Нашла сам је. Мало ми је жао што нисам имала бољу камеру, али свакако, та слика је лепа. Једног лепог послеподнева враћала сам се кући од сестре. Док сам ходала својим сокаком, погледала сам у небо. Извадила сам телефон и забележила тај тренутак. На врху фотографије види се плаво небо прошарано провидним облацима. Ниже, појављује се бели облак који се шири преко целе слике. По њему понегде провири плаветнило неба. Још ниже танка, плава пруга, а испод ње бели јорган од облака. Преко њега пролазе мали, сиви облаци. Испод њих провирује светложута боја јер сунце већ залази...Испод неба су кровови, а иза њих виде се бујне крошње. Боја њиховог лишћа је тамна, јер се хватао мрак, тај тамни покривач нашег неба. Сасвим у левом углу виде се електрични стубови и жице које одлазе у даљину, да се вежу са следећим стубом, па са трећим и тако у низ.
...Плава боја означава бесконачност у огромном небеском пространству. Када се погледа карта света, на њој море, реке, језера и океани, све има плаву боју, што означава неограниченост и веома велике димензије. Бело на слици то је нежност, све што је лако и осетљиво, као пахуљица. Сивило означава нешто што није добро. Када је небо сиво, доноси кишу, грмљавину, тугу. Жута је боја светлости. Чак и иза тамних облака постоји светло плаветнило и сунце. Његови зраци простиру се на оној страни планете која је окренута према њему. Иза сваке наше туге постоји срећа која чека да престанемо да мислимо о лошим стварима, да се окренемо према њој, да јој као деца потрчимо у загрљај, јер ипак, она сама неће доћи....
   Не треба ходати погнуте главе. Увек можеш погледати у небо.

                                                                                         Милена Трифуновић III7 e





Страхиња Радовић  III4 е

Човек није створен за поразе, може бити уништен, али никада побеђен

У роману "Старац и море" сусрећемо се са ликом старца Сантјага који нам открива како човекова воља и самопоуздање могу учинити да човек изађе као победник.
Пораз може обесхрабрити човека и натерати га да одустане и повуче се, али човек може да нађе снаге да се уздигне из пораза и покуша опет. Такав је био Сантјаго, старац чији је живот последњих месеци био пун изгубљених битака. Ипак, никада није одустао, чак и када је све изгледало безизлазно. Нашао је вољу и снагу и изашао је као победник, јер он, као и свако од нас, не може бити побеђен. Оно што је помогло Сантјагу јесте његова жеља да покаже дечаку Манолину да упркос својим годинама има и даље снаге и вештине и да је један од најбољих рибара. Дечак је за Сантјага представљао извор снаге да се докаже, најпре себи, а потом и осталима да је он и даље одличан рибар.
Људи нису свесни своје снаге и колико могу да ураде када дође неко искушење. Тек кад га преброде, они покажу себи колико су заправо јаки и за шта су све способни. Свако од нас има свог "Манолина" који нам помаже и даје снаге када нам је најтеже..
Није битно колико пораза и неуспеха човек доживи, битно је да устане и покуша поново, све док не успе.








Сава Аврамовић III4 e


"Човек није створен за поразе, може бити уништен, али не и побеђен"


У човековом животном добу непрестана је борба између живота и смрти, добра и зла, као и победе и порази. Рано, са јутарњим зраком пуним свежине човекова душа се буди из сна. Ко зна шта је све сањао? Нико, а можда чак ни он. Можда је сањао како негде далеко у универзумској даљини заузима нову планету, можда сања себе у животима птица  које својим крилима лепршају бескрајним, ведрим, плавим небом, а није искључено да је можда дубоко потонуо у чекању, у старост, бол и заборав, бриге, туге и недаће  и под њиховим утицајем никако да му сан слети на рамена.
Старац Сантјаго је имао рибарску страст. Риболов га је хранио, његово море му је давало слободу и вољу и наду да ће из дана у дан имати све већи улов. Али, године су пролазиле, постао је старац, болних рамена, мршавог тела и клецавих колена. Улова више није било. Кад-кад је његова удица закачила неке шкрге. Те рибе су биле таман толике како би преживео тај један топао, сунчан дан. Није могао да се помири са својим неуспехом, али из дана у дан нада за бољим данима се све више гасила.
И једном, његова удица се закачила за нешто велико. Била је то огромна риба, није ни сам био свестан величине њеног тела. његово срце почело је убрзано да куца. Одједном је заборавио на све недаће и боли. Вратио се у младост, у оне његове славне дане. Доказао је себи да ипак није још увека за "бацање", надао се великом успеху. Чак и када је изгубио свој улов, био је срећан, вратио се у дане обасјане срећом. Победио је време, победио је своје тело и очврснуо својим духом.
Понекад је вера, храброст и адекватан мотив једино што је потребно за велику победу.