Кнић

Делић Андрија III7

   Кнић је тихо, мирно, мало место. У њему је лако доживети пуну лепоту нетакнуте природе. Најлепши је у јесен када све поприма златне и топле боје. 

   Једно септембарско предвечерје ћу заувек памтити. Изашао сам испред куће. Ваздух је био свеж и оштар, златножута трава испуштала је пријатне мирисе после обилне и хладне кише. Као да је време стало. Лишће које се њихало на ветру, деформисано од хладноће и суво, опадало је и пуцкало при сваком кораку. Сваки мирисни смеђи лист убрзо би дотакао тло, чекајући следећи. Небо је било грандиозно, величанствено, божанствено. Огромни, плавичасти небески свод обасјала је нека чудна жута светлост која се јавља само онда када се сунце спусти иза великог хоризонта. Жута светлост преламала се у хиљаде различитих нијанси... Топлина која се осећала у ваздуху била је чудна и некако жива, као да те је вукла да затвориш очи и одлуташ у непознато.

(Задатак је био да ученици насликају речима фотографију коју су сами снимили и да у опис уведу синестезију)