Боравимо у поетском свету песника Војислава Карановића

    О читању поезије    

Треба читати поезију

Ако не због другог,

Тако можеш да осетиш

Да ниси једини

Изгубљен. Да има

Оних који су више

И лепше залутали

Него ти. 

Да и другима недостају 

Оријентири. Као стубови

Који измичу из руку 

Чим се неко за њих ухвати. 

Да и други губе главу 

Осетивши да су без ослонца 

У простору бескрајном као људска душа. 

Отвори књигу песама и осетићеш 

Да се свет исто тако цепа 

На месту где се прсти тишине

Усецају у његово месо.

Читајући песме назире се

Дубина слутње да једино

Питања остају отворена.

А да се над нама

Нешто тешко, теже и од

Земље, спушта.

Због поезије нама изгледа да муње

Имају мање оштра сечива,

И да грмљавина

Тоне у мук. 

Несаница се речима 

Припитомљује.

И мање смета

Што увече главу полажемо

На јастук

Као на гиљотину.