Марко Миловановић II7 e

"У ћутању је сигурност"

(Лик великог везира Јусуфа у Андрићевој приповеци "Мост на Жепи")




Ноћ је била мирна и тиха. Море се лагано таласало, зрикавци су се једва чули а месец је обасјавао беле зидине цариградских тврђава. Босфорски поветарац улазио је кроз прозоре везирове собе што га је још више раздраживало.
Сама помисао на његову хладноћу утеривала је неку чудну језу у кости. Био је неиспаван, уморан, али је избегавао сан. Плашио се да ће му се снови одразити и на јаву, да ће се страх и немоћ које у њима осећа задржати и када ујутру отвори очи. Било му је хладно, али није ни помишљао на то да затвори прозоре. почео је да стрепи од затвореног простора. Заправо, почео је да стрепи од много ствари од онога дана када је пуштен из тамнице, од људи, разговора, хладноће, шкрипе, буке, затвореног простора, спавања, самоће... али, упркос страху од самоће све више се осамљивао. Престао је да верује људима, постао је параноичан. Већину је избегавао, виђао се само са најближима и страним дипломатама, а и са њима је више седео у тишини и слушао их него што је стварно разговарао. Тако је и сада, ћутке, под сјајем свеће читао муалимов натпис и своју девизу, по ко зна који пут. Натпис у стиховима говорио је о великодушном, великом рабу божјем Јусуфу, који је мештанима Жепе подарио мост. Загледао се у своје име, па после дугог размишљања маши се за перо и прецрта натпис. Остаде му само девиза "У ћутању је сигурност". Свидела му се. Паметан човек ће да бира своје речи, како други не би могли да их злоупотребе. Он је то најбоље знао. Наком ослобођења своје непријатеље је побацао у затворе, али ипак се није осећао као победник. Чинило му се да непријатеља има свуда, сваког дана све више и више. Свуда око њега, у свим слојевима друштва. Сви би да му напакосте. Сви би да га утамниче, да га смакну.
Тргао се из мисли када је испред врата зачуо кораке. Машио се за бодеж за пасом, али кораци су прошли поред врата, наставили даље и постепено утихнули. Вероватно је то био само стражар који је ишао "поради себе". Мало се прибрао, смирио, па наставио да гледа у натпис. У ћутању је сигурност, али чак и тишина може погрешно да се протумачи. Ћутање може да боде очи, да се изврне и изобличи против њега. Остави бодеж на сто, па опет узе перо. Још једном прочита натпис, па и њега прецрта. Може се прелазити и преко безименог моста. Затим стави хартију изнад упаљене свеће. Гледао је како пламен полако све прождире.

Нема коментара:

Постави коментар