Сава Аврамовић III4 e


"Човек није створен за поразе, може бити уништен, али не и побеђен"


У човековом животном добу непрестана је борба између живота и смрти, добра и зла, као и победе и порази. Рано, са јутарњим зраком пуним свежине човекова душа се буди из сна. Ко зна шта је све сањао? Нико, а можда чак ни он. Можда је сањао како негде далеко у универзумској даљини заузима нову планету, можда сања себе у животима птица  које својим крилима лепршају бескрајним, ведрим, плавим небом, а није искључено да је можда дубоко потонуо у чекању, у старост, бол и заборав, бриге, туге и недаће  и под њиховим утицајем никако да му сан слети на рамена.
Старац Сантјаго је имао рибарску страст. Риболов га је хранио, његово море му је давало слободу и вољу и наду да ће из дана у дан имати све већи улов. Али, године су пролазиле, постао је старац, болних рамена, мршавог тела и клецавих колена. Улова више није било. Кад-кад је његова удица закачила неке шкрге. Те рибе су биле таман толике како би преживео тај један топао, сунчан дан. Није могао да се помири са својим неуспехом, али из дана у дан нада за бољим данима се све више гасила.
И једном, његова удица се закачила за нешто велико. Била је то огромна риба, није ни сам био свестан величине њеног тела. његово срце почело је убрзано да куца. Одједном је заборавио на све недаће и боли. Вратио се у младост, у оне његове славне дане. Доказао је себи да ипак није још увека за "бацање", надао се великом успеху. Чак и када је изгубио свој улов, био је срећан, вратио се у дане обасјане срећом. Победио је време, победио је своје тело и очврснуо својим духом.
Понекад је вера, храброст и адекватан мотив једино што је потребно за велику победу.








Нема коментара:

Постави коментар