Јован Сретеновић II7 e

Судбина великог везира Јусуфа из Андрићеве приповетке "Мост на Жепи"

...Након што је велики везир Јусуф изашао из заточеништва наставио је свој живот нормално. Иако је изашао као победник, у њему је остао траг, толико ситан да се огледао у погледу, кретњи и речима.

Бол коју је проживео те зиме га је натерала да се врати у прошлост. Сетио се оца, мајке, Босне и Жепе и то му  је пријало. Распитивао се и сазнао да у Жепи влада сиромаштво и разне болести. Такође, сазнао је да су им најпотребније џамије, чесма и мост на Жепи. Када је то сазнао, довео је најбоље раднике да им све то саграде.

Прошле су две године од везировог заточења. У прво време није примећивао промене у себи, али што је време више пролазило све се враћало у сећање. Чак је почео и да сања тамницу и заточење.

Почео је да се мења из корена. Вређало га је нешто што раније није ни примећивао, сав седеф и сомот из палате је уклонио. Све је прихватао са дубоким неповерењем. Почео је да осећа страх од живота. Тако је везир, несвесно, улазио у прву фазу умирања.

Много је таквих људи који полако умиру у себи, а да нико то не зна. Бледе, мењају се, труну и на крају умиру.